Negde posle ponoći, kad i poslednja petarda umukne, kad se šampanjac utiša u čaši, a osmesi pomalo splasnu od umora i uzbuđenja, ostaje tišina. Ona

Negde oko ponoći, dok gradovi svetlucaju u tišini koja prethodi vatrometu, dok ljudi stežu čaše u rukama, a nada i nostalgija stoje rame uz rame,

Negde između zadnje nedelje decembra i prve šoljice januarske kafe, postoji trenutak koji ne možeš da izmeriš, a znaš da je tu. To nije ponoć.

U moru svetala, pod kristalnim lusterima neke svečane sale, negde oko devet uveče, ljudi polako počinju da zauzimaju svoja mesta. Pogledima traže poznata lica, konobari

U jednom trenutku, dok čekaš ponoć, sve stane. Neko otvara šampanjac, neko smeje se preglasno, a ti stojiš u sobi punoj ljudi i osećaš se

Svuda oko nas svetla. Ulice sijaju, izlozi svetlucaju, društvene mreže prepune su savršenih trenutaka, planova, destinacija, haljina, menija, dočeka. A ti možda samo želiš da

Postoje trenuci kada ti nije do velike žurke. Kada ne želiš konfete, ni šampanjac, ni stotine ljudi oko sebe. Ne bežiš od slavlja, ali znaš

Postoje godine koje nas promene. Ne zbog velikih događaja, već zbog tihih trenutaka koji nam se uvuku pod kožu. Zbog razočaranja koja ne podelimo ni