Kad kazaljke sata počnu da se približavaju ponoći, atmosfera se menja. Vazduh postaje gušći, a iščekivanje se oseća u svakom uglu prostorije. Ljudi se pogledaju,

Ima nešto u poslednjoj noći decembra što čini da se ljudi zaustave. Ne onako površno, na tren, već duboko, kao da ceo svet na sekund

U sali se oseća napetost koja prethodi velikom trenutku. Svetla su prigušena, pogledi uprti ka bini, a vreme teče drugačije – kao da ga neko

Negde između zadnjeg gutljaja vina i treptaja na satu koji nagoveštava ponoć, dešava se najnežnija vrsta promene. Ne ona koja se viče, slavi ili objavljuje,

Veče je počelo kao i svako drugo. Stolovi su bili puni, čaše podignute, osmesi razmenjeni. I onda – bez upozorenja, bez velike najave – začuo

Uvek je isti trenutak. Kazaljke se sretnu na vrhu, svetla zasijaju jače nego ikad, a ljudi se ljube, viču, grle. Ali istina je — prava

Negde pred ponoć, dok kazaljke već polako klize prema nuli, prostorija se menja. Svetla nisu svetlija, ali sve izgleda kao da jeste. Čaše se podižu,

Kad sat zadrhti na poslednjoj sekundi, ne čuje se pucanj, već nešto tiše — osećaj da nešto prolazi, a nešto novo tek treba da stigne.

U jednom trenutku između dve godine, između dva daha, između starog i novog, pojavi se glas koji ne pita – samo obgrli. Dok svet broji