Negde pred ponoć, dok kazaljke već polako klize prema nuli, prostorija se menja. Svetla nisu svetlija, ali sve izgleda kao da jeste. Čaše se podižu,

Kad sat zadrhti na poslednjoj sekundi, ne čuje se pucanj, već nešto tiše — osećaj da nešto prolazi, a nešto novo tek treba da stigne.

U jednom trenutku između dve godine, između dva daha, između starog i novog, pojavi se glas koji ne pita – samo obgrli. Dok svet broji

Negde posle ponoći, kad i poslednja petarda umukne, kad se šampanjac utiša u čaši, a osmesi pomalo splasnu od umora i uzbuđenja, ostaje tišina. Ona

Negde oko ponoći, dok gradovi svetlucaju u tišini koja prethodi vatrometu, dok ljudi stežu čaše u rukama, a nada i nostalgija stoje rame uz rame,

Negde između zadnje nedelje decembra i prve šoljice januarske kafe, postoji trenutak koji ne možeš da izmeriš, a znaš da je tu. To nije ponoć.

U moru svetala, pod kristalnim lusterima neke svečane sale, negde oko devet uveče, ljudi polako počinju da zauzimaju svoja mesta. Pogledima traže poznata lica, konobari

U jednom trenutku, dok čekaš ponoć, sve stane. Neko otvara šampanjac, neko smeje se preglasno, a ti stojiš u sobi punoj ljudi i osećaš se

Svuda oko nas svetla. Ulice sijaju, izlozi svetlucaju, društvene mreže prepune su savršenih trenutaka, planova, destinacija, haljina, menija, dočeka. A ti možda samo želiš da